РЕЧ ДВЕ О Десимиру Тошићу
На данашњи дан пре 104 године, 19. фебруара 1920. у Белој Паланци је рођен Десимир Тошић.
У Демократску странку се учланио чим је напунио 18 година, на првој години београдског Правног факултета, а у новембру 1940. постао је председник Демократске омладине.
Фебруара 1943. Тошића је у Београду са још петорицом чланова Демократске омладине ухапсио Гестапо, а после краћег боравка у затвору и шест месеци на Старом сајмишту, интерниран је на принудни рад у Аустрију.
У јуну 1944. Тошић је успео да побегне из Аустрије у Француску. На западу се скрасио у Великој Британији где је остао све до 1990.
У емиграцији је вршио функције члана Извршног одбора Српске демократске омладине 1946, члана Главног одбора Савеза Ослобођење лета 1949, члана Секретаријата Главног одбора "Ослобођења" и члан Уређивачког одбора, доцније уредника месечника "Наша реч" (1948-1990) и потом, члана Уредништва библиотеке "Наше дело".
Септембра 1990. вратио се у Србију где је учествовао у обнови Демократске странке у којој је вршио функцију потпредседника и члана политичког савета, а био је и народни посланик у парламенту Савезне републике Југославије.
О томе какав је Човек био Десимир Тошић можда најбоље сведочи његов дугогодишњи пријатељ и Демократа Слободан Гавриловић:
Идеја слободе је централна Десимирова идеја - слобода појединца, заједнице, народа, нације и човечанства. И његов први објављен текст “Смисао слободе” давне 1940. године носи тај печат. Та идеја се јавила пре његових затвора и логора, пре његовог скоро педесетогодишњег избеглиштва, та идеја је присутна у свих 420 бројева “Наше речи”. Она се наставља у обновљеној Демократској странци и бројним текстовима које је објавио у Демократији, Борби, Политици и Данасу. Солидарност је следећа веома честа и важна тема као идеја код Тошића. Она, па и њено одсуство је печат једне заједнице, групе или странке. Својим седамдесетогодишњим чланством и активностима у Демократској странци, то је најбоље показао и доказао. Демократска странка којој је тако дуго припадао је нит која све повезује и свему даје смисао, јер она је полуга за промене и реформе, како је он њу разумевао. Десимира Тошића сам познавао готово више од четврт века, заједно смо путовали по Србији, агитовали и разговарали. Увек је био спреман на разговор, није се никада понављао али је одређене идеје и вредности увек истицао, најчешће примерима из теорије, али и из свог искуства и искуства других. Лепо је било слушати када је евоцирао успомене и о пријатељима, и о противницима. Тошић је био верник, али истински у себи, не за параду. Човек који је радећи уживао, а разговор сматрао светињом, мисао богатством, човек који је студент, логораш, емигрант, новинар, политичар, али пре свега човек са оним великим Ч. Човек који се никада није жалио, а имао је на шта и на кога. У успесима и у страдањима је остајао човек. Имао је пријатеље, сараднике, читаоце и противнике и у свима је оставио трага”.