Demokratska Stranka

После смрти Војислава Илића u српској поезији најистакнутије место заузимају његови ученици (Милорад Митровић, Милета Јакшић, Алекса Шантић и Јован Дучић). Осамдесетих и деведесетих година Босна и Херцеговина почиње улазити у српски књижевни живот са Дучићем и Шантићем. Највећи западњак у нашој поезији, опседнут „великим и умним Западом”, Јован Дучић (1874–1943), био је ненадмашан узор песника. Рођен у Требињу, где се данас налази његов музеј, завршио трговачку школу у Мостару, а учитељску школу у Сарајеву и Сомбору, ради као учитељ у Бијељини и Мостару. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем Светозаром Ћоровићем, бива ухапшен и отпуштен, те одлази на студије у Женеву исте 1899. године. На почетку минулог века, 1901. године, издаје своју прву збирку поезије у мостарској Зори. По завршетку студија, 1906. године, долази у Србију и ступа у службу Министарства иностраних дела, не би ли 1910. године ушао у дипломатију. До Великог рата и између два рата вршио је разне функције по европским престоницама (аташе, секретар посланства, конзул, отправник послова, амбасадор).

У његовом опусу могућно је маркирати три фазе – војиславовска (до одласка у Женеву) у којој се развија на подлози домаће песничке традиције, окренут, традиционално немачким и руским песницима; друга фаза је парнасосимболистичка (до Првог светског рата) у којој ствара под утицајем француске поезије и радикално раскида са претходном фазом (већ друга збирка Песме из 1906. године има ове одлике); трећа фаза је постсимболистичка (од Првог светског рата) у којој достиже мисаону и уметничку зрелост. Од песника готово романтичне љубави на самим почецима, Дучић током студија потпада под утицај симболиста, те се од садржине кретао ка форми, која му је временом постала најважнија. Песник y његовим очима, како је оценио Јован Скерлић, постаје „кабинетски радник и учени занатлија на тешком послу риме и ритма“. Коначну редакцију својих песама Дучић врши 1929. године у својим Сабраним делима и у краткој напомени истиче: „У ове четири свеске писац је коначно редиговао своје досадашње песничко дело. Према томе ово је редакција његових (тј. песникових) написа која мора остати без ичије допуне и измене у даљим издањима.” Тиме се Дучић одрекао свега онога што није ушло у четири књиге Сабраних дела и створио канон у који су касније ушла његова прозна дела (Градови и химере, Благо цара Радована, а постхумно су им придодата: Стаза поред пута, Моји сапутници, Јутра са Леутара и Гроф Сава Владисављевић). Истовремено, можемо рећи да је овај писац написао књигу путописа, књигу философских реакција, књигу критичких огледа, и, изнад свега, књигу песама. Последња збирка песама Лирика објављена је 1943. године у Америци с напоменом да песме које садржи треба да буду укључене у циклус „Вечерње песме” у књизи Сабраних дела. Тиме је дучићевски канон Сабраних дела урађен с таквом скрупулозношћу и доследношћу каква није позната у историји српске књижевности. Премда, компромис је направљен у Антологији новије српске лирике Богдана Поповића (1911), у којој је овај песник ерудита најзаступљенији, али који се разликује од канона Сабраних дела, будући да је Поповић укључио не само песме које канонска Сабрана дела не садрже, већ је овај критичар укључио и прве верзије неких песама тврдећи да су уметнички успелије. На тај начин, у историји српске књижевности паралелно постоје два Дучића.

Први амбасадор међу Југословенима, у служби која је била његов идеал, Дучић је боравио по центрима културе које је само могао пожелети. По избијању Другог светског рата, 1941. године Дучић је опуномоћени посланик Краљевине Југославије у Мадриду. Будући да Шпанија признаје НДХ, и тиме прекида дипломатске односе са Југославијом, Дучић се повлачи у неутралну Португалију, одакле исте године одлази у Сједињене Америчке Државе, и то у Индијану,  где и умире не дочекавши крај рата. Последње године његовог живота испуњене су горчином и болом, не због изгнанства, већ због страдања српског народа. Био је дубоко потресен ужасним покољима над српским живљем у Независној држави Хрватској, био је огорчен што хрватске партије у емиграцији прећуткују и прикривају монструозне усташке злочине, какви нису били забележени на балканским просторима, па је против тога дигао свој глас у полемичким чланцима, а истовремено је писао и песме о новим мученицима. У чланку Велика Србија и Србија Велика Дучић објашњава да нико у Србији није желео Велику Србију која би тлачила друге народе, већ Србију велику, значајну и успешну државу, без Хрвата у сваком јарму или срцу. Сматрао је да би у случају остварења другачијег сценарија српски народ чекале нове капитулације, проблеми и упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује, како је навео Владимир Димитријевић.

        Као и многи који су своје кости оставили у емиграцији, и Дучић умире у Индијани. Његови посмртни остаци пренесени су сте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу. Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу остварила  се трк октобра 2000. године, шест деценија после његове смрти, када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грананици изнад Требиња.

              Дуго прећуткиван и „прескакан”, на прелазу минулог и текућег века постаје најчитанији домаћи писац. Тежња ка савршенству, стваралачка самодисциплина маркери су којим се овај песник перципира, и у тој перцепцији сагледава као песник ерудита.