Реч две о: Лаза Костић
Последњи
велики песник међу српским романтичарима, а после Његоша и поред Змаја, наш
највећи песник 19. века, Лаза Костић, родио се 1841. године, на Три јерарха,
31. јануара/12. фебруара, у поноћ, у Ковиљу, и спада у најнеобичније личности
српског песништва. Најистакнутији српски критичари, Љубомир Недић, Богдан
Поповић и Јован Скерлић, различити по критичарским вокацијама, били су
једнодушни у порицању сваке Костићеве уметничке вредности. Права песничка
слава, како то често бива, дошла је тек после његове смрти 1910. године. Код
песника после Великог рата, а онда и после Другог светског рата, Костић је
прихваћен као духовни претеча, родоначелник модерне српске поезије који је
добио и епитет „песник XX века.”.
Као даровито дете из имућне
породице, Костић је стекао највише образовање. Отац (граничарски подофицир) га
после свршене основне школе у Ковиљу одводи у панчевачку немачку реалку, где
свршава два разреда. У јесен 1852. године уписује се у трећи разред новосадске
гимназије где му је наставник Јован Ђорђевић. У јесен 1855. одлази у Будим, где
свршава немачку вишу гимназију и полаже матуру 1859. године. Исте године
уписује правни факултет у Пешти. Након седам година, 1866., полаже докторат
права, Theses e(x) scientiis juridicis et politicis, одбрањеног 1. маја
1866. године на Правном факултету Краљевског универзитета у Пешти, и постаје
професор у новосадској гимназији. Његова грађанска каријера кристалише две
противуречности – с једне стране, Костић је заузимао значајна места и обављао
важне функције, док је с друге стране видљив његов дисконтинуитет у
професионалној делатности. На пример, 1867. бива изабран за великог бележника новосадског
магистрата. Две године касније путује у Праг на отварање чешког народног
позоришта. Исте године кратко време бива притворен у Пешти због тобожњег
учествовања у завери против кнеза Михаила. Две године касније, 1871., учествује
на изради устава Друштва за ослобођење и уједињење српско. Већ 1873. године
изабран је за српског посланика у пештанском Парламенту, где остаје три године,
да би 1876. био притворен због оптужбе да је врбовао добровољце за Србију. Био
је секретар министра Јована Ристића на берлинском конгресу 1878. године.
Секретар српског посланства у Петрограду постаје 1880, новинар и уредник Српске
независности у Београду, близак човек књаза Николе и уредник неколико
црногорских гласила. Костићева хапшења показују да је овај песник долазио у
прилику да осети чврсту руку власти чешће него и највећи страдалник међу
српским романтичарима, Ђура Јакшић, и то због тежих кривица – оптуживан је да
је опасан бунтовник и политички завереник.
Разлози Костићевог одбацивања од
савременика били су углавном због политике, а не књижевности. Овом је највише
допринело и то што је Костић ударио на две српске светиње, најпре на Бранка
Радичевића, а потом на Јована Јовановића Змаја. Сукоб са Змајем имао је
непријатан одјек у српској јавности.
Значајан је по свом раном песничком стваралаштву, којем се прикључују и „познице” о његовој песничкој вили, Ленки Дунђерски. Поред свог песничког рада, Костић је, заједно са Јакшићем, најзначајнији српски драмски писац (Максим Црнојевић – национална драма са националном темом и националним патосом, Пера Сегединац – историјска драма политичке инспирације, тзв. војвођански Горски вијенац, Гордана или Ускокова љубав – херојска комедија, као и драма на немачком Ocupation инспирисана Берлинским конгресом и окупацијом Босне и Херцеговине). Међутим, из Костићевог пера произашле су и многобројне књижевне и позоришне критике, есеји о књижевним и некњижевним темама, али и естетичке и философске расправе. Овај песнички фантаста био је најобразованији међу песницима романтичарског круга и један од најученијих Срба у 19. столећу. Био је познавалац класичних и модерних језика, наш највећи полиглота после Доситеја, знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски, мађарски. На свим тим језицима је читао, с неких је преводио, а на немачком, француском и латинском и писао. На његово интелектуално и песничко образовање највећи утицај имала је хеленска књижевност и философија. Иако хеленофил, Костић је највише допринео Шекспировом култу у српском романтизму, будући да га је он преводио. Трећа претпоставка његовог стваралаштва свакако је и српска народна песма. У свом стваралаштву тежио је повезивању песничке имагинације и песничке рефлексије те је говорио да „нема песника без мислиоца, ни правог мислиоца без маште”, те да „сваки песник треба да има нешто од философије”, зато је био против прагматичне, програмиране, рационалне, утилитарне и тенденциозне поезије (Књига о Змају). Основно начело његове поезије јесте „начело укрштаја” које је присутно у његовом целокупном стваралаштву, док је у Певачкој имни Јовану Дамаскину (1865) ово начело добило парадигматски израз. Његове најпознатије песме Међу јавом и мед сном (1963) Santa Maria della Salute, Јадрански Прометеј, Спомен на Руварца, Самсон и Делила. У позном периоду, познате су његове „познице“, како их сам Костић назива, а међу њима је и Имна Србији, за краља Петра I којом је Костић учествовао на конкурсу за националну химну и био одбијен („у фусноти стоји „пропала на моби“). Ближи потомцима но савременицима, Костић романтичар раскрива се као песник модерниста.
Информативна служба ОО Демократске странке Нови Београд