РЕЧ ДВЕ О Радоју Домановићу
Један од највећих сатиричара епохе реализма, синоним за сатиру, Радоје Домановић (1873–1908), појавио се на измаку деветнаестог столећа. Син сеоског учитеља и опозиционара, васпитаван на темељима народе поезије и у духу Горског вијенца, уз ватрено родољубље исказивао је огорчење према свакој врсти тираније, која му је управљала животом, али истовремено и надахнула његов књижевни израз и дело. Тиме, литература и живот, преплитањем, постају одраз једне, како ћемо видети, политичке стварности из које је једини излаз сатирични поглед на њу.
Крагујевачки гимназијски ђак завршава и филолошко-историјске студије на Великој школи у Београду, након чега ради као наставник. Због опозиционог става према деспотском режиму Александра Обреновића отпуштен је из службе и две године био без посла, да би након тога био постављен за писара у Министарству просвете у Београду. Одатле је, из истих разлога, био истеран. После Мајског преврата нова власт га враћа на исто место, затим као неку врсту награде добија плаћено одсуство у трајању од једне године за боравак у иностранству, које је провео у Минхену. По повратку у земљу постављен је за шефа коректора у Државној штампарији. Незадовољан што се у земљи после пада апсолутизма тако мало изменило, разочаран у властиту странку (Самостални радикали), одајући се све више неуредном боемском животу, осећао је како се око њега склапа све непрозирнији мрак. Домановић је јасно увидео да преокрет у друштву не значи и преокрет у људским душама. Умро је усамљен, огорчен, сиромашан, у 35-ој години живота.
Премда се млад упокојио, иза себе је оставио ненадмашно књижевно стваралаштво. Први пут се у књижевности појавио са приповетком Рођендан 1893., а већ крајем исте деценије објавио прву збирку приповедака у две свеске (Приповетке I–II) 1899. године. Опхрван политичко-друштвеним токовима, најбоље сатиричне приповетке написао је у неколико последњих и најцрњих година обреновићевског апсолутизма (1898–1903). Сатирично-хумористичан тон својствен је сатири усмерене на војничку бирократију (Не разумем), на формализам образовног система (Гласам за слепца), на црквену хијерархију (Митрополитов мачор)… С друге стране, сатирично-фантастична оштрица уперена је против лажног родољубља и националног менталитета (Размишљање једног обичног српског вола). На крају, сатирично-алегоричан тон постигнут је у најбољим остварењима у којима је доминантна сатирична визија стварности (Страдија, Данга, Вођа).
Удар на српску надменост, разметљивост, полтронство, кукавичлук и друге особине националног менталитета маркира приповетка Размишљање једног обичног српског вола. Сивоњу, тако уобичајено име за волове, од других волова издваја умеће мишљења. Међутим, није само овом приповетком Домановић усмерио сатиричну оштрицу на оно што га окружује. Марко Краљевић по други пут међу Србима сликовито показује опадање средњовековног јунаштва и прелазак у донкихотовско понашање, при чему деградација митског обрасца неприкосновено води у лудило. Међутим, своју антиутопију Домановић је најбоље представио пишући о својој земљи као страдији, коју воде слепе вође и у којој се људи обележавају. У својој потрази за земљом слободе бива пронађена Страдија, чудновата земља, позната не по јунацима него по свињама, глупостима и министрима. Антиутопијска, гротескна слика света абнормално приказује као нормало, ниско се уздиже на ранг узвишеног, а за дела непоштења, подлости, кукавичлука, полтронства и неправде добијају се највиша признања и ордени. Непротивљење таквој слици света писац је најбоље исказао у приповеци Данга двема метафорама у којима је доминантан насилнички однос власти према народу – „узјахати некога на грбачу” и „ударити некоме жиг на чело”. Тиме је значењско тежиште сатире померено с насиља властодржаца на непротивљење грађана. На крају, његову најбољу сатиру Вођа можемо схватити као политичку сатиру не само XX већ и друге деценије XXI века, јер оба њена битна елемента, и неприкосновне вође и бесловесна маса која хрли за њима, карактеристични су за наведене периоде. Сатира на политичко понашање људи у неслободним тоталитарним заједницима јесте судбинска, трагична прича о пропасти оних који су се одрекли слободе и бригу о својој будућности предали у туђе, неспособне, руке.
Та трагична прича у којој се човек одрекао слободе актуелна је више него икад, када је брига о будућности у рукама апсолутистичког тоталитарног вође који ову страдију вуче све дубље на изрежирано дно. На том дну пљушти ордење за послушност и непочинство. А ми? Нама остајемо да будни стражаримо у покушају успостављања пристојног живота у земљи која је наша и коју волимо.