Реч, две о Сретењу
Сретење – дан сусретања људског и божанског,
зиме и лета, дан промена, који нашу културно-историјску позадину стављају на
место које је од круцијалне важности. Сходно закону Богородица доноси
свога сина у храм да га посвети Богу и себе очисти. Иако ни једно ни друго није
било потребно, Законодавац није хтео да се огреши о свој закон. Оваплоћење Сина
Божјег овим празником бива истакнуто, те онај који је закон дао показује се као
испунитељ тога закона.
Не треба заборавити да је на овај празник 1804.
године вожд Карађорђе подигао Први српски устанак, започет као побуна против
дахија, тачно пре 220 година, којем је претходила чувена сеча кнезова, а да је
три деценије након тога, а после Другог српског устанка 1815. године, тачније
1835, управо на Сретење Господње донет Сретењски устав, Устав Књажевства Србије.
Први демократски устав Србије, један од најмодернијих, најдемократскијих и
најлибералнијих устава свог доба, донет је у Крагујевцу. Њега је израдио Димитрије
Давидовић. Повод за његово доношење је Милетина буна са захтевом за обезбеђење
личности и имовине, поштовање туђе части и суђење по законима. Један од првих
демократских устава у Европи израђен је по угледу на француски устав из 1791. и
уставне повеље од 1814. и 1830, и белгијски устав од 1831. године. Стари термин
конштитуција Давидовић је заменио термином устав водећи се
глаголом уставити, чије значење говори
о доношењу закона којим треба зауздати врховну власт. Подељен је на 14 глава и
142 члана. Овим уставом одређени су грб и застава Србије, што једна вазална
земља не би смела да има. Застава је била „отворено-црвена, бјела и
челикасто-угасита“. Сретењским уставом Србија је прва на Балкану укинула
феудализам, што представља најисточнији утицај Француске револуције. „Једна
заједница је државна ако лица која тој заједници припадају живе на извесној
територији под независном и ефективном владом”. У њему су изражене потребе
српског друштва – национална еманципација, разбијање феудалних установа и
аутократске владавине. Уставом, власт је подељена на законодавну, извршну и
судску. Иако је живео само педесет и пет дана, овај устав представља један од
највреднијих аката из новог века. Повезао га је и укоричио Глигорије Возаровић,
а чува
се у Архиву Србије. Србија од 2002. године 15. и 16. фебруара прославља
Дан државности Републике Србије.
Овим празничним сећањем треба се подсетити да
је до 1941. године Српска краљевска војска празник Сретење обележавала као
своју крсну славу, коју су, према извештају у Политици обележили поменом
на погинуле саборце, сечењем славског колача и телеграмима упућеним Њ. Кр. Вис.
Кнезу Намеснику Павлу. (Политика, 16. фебр. 1940, 10)
Овај датум доноси још једну годишњицу – 105
година од оснивања Демократске странке у Сарајеву 1919. године, насталу од
самосталаца. Када је формирана, Демократска странка обухватила је више
различитих политичких група, међу којима су најважније биле Српско-хрватска
коалиција из југословенских покрајина Аустро-Угарске, на челу са Светозаром
Прибићевићем, и Самостална радикална странка из Србије, на челу са Љубомиром
Давидовићем. После многих осипања и цепања, започетим већ у првим годинама
постојања, странку су чинили готово једино србијански самосталци. То самостално
језгро испољило је отпорност у више криза и остало доследно суштинским
програмским начелима. Све до Другог светског рата у Демократској странци била
је знатним делом окупљена српска интелигенција, али никад више таква политичка
и културна елита као у првих десет-петнаест година. Овај податак занимљив је
зато што је политичко деловање самосталаца, односно демократа, одржавало
политичку мисао интелигенције у Србији. Два важна начела Демократске странке су
принципијелни демократизам и југословенско опредељење. Између два рата,
програмска еволуција демократа кретала се у два правца – прихватање федерализма
и признање постојања три посебна национална, политичка и културна
индивидуалитета. Тиме су показивали да више не може бити говора о једном народу
Срба, Хрвата и Словенаца, а поготово не о декретованом југословенству, при чему
им је било „теже но икоме другоме преболети кризу идеализма југословенског”. Мада
се у политичком ангажовању никада нису одрицали свог српства, од настанка
заједничке државе нису никада као за време владе Цветковић–Мачек 1939. године
проговорили као погођени и забринути Срби. Брошура „о данашњем стању у земљи”
објављена исте године одразила је ту забринутост у потпуности и остала један од
најлепших списа српске политичке мисли. За време Другог светског рата, Милан
Грол био је изразити заступник идеје да је одржање Југославије потребно највише
у интересу српског народа.
А ми данас? Ми се сусрећемо са оним што нам је
од државе остало, јер од слободе, слоге, правде и демократичности није остало
ни почетно слово у којој се једино рачуна супротност – ропство, раздор и
неправда. Зато није на одмет понављати молитву: „Смири државу у ратовима и
оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче.” Јер, једино вера у боље
сутра може нас вратити сретењским вредностима.