РЕЧ, ДВЕ о Зорану Радосављевићу
Лета господњег 1965., 26.
фебруара, баш на данашњи дан, у Приштини је рођен један од највећих хероја
којег је Србија имала, пилот мајор Зоран Радосављевић. Из официрске породице
(отац и стричеви официри ЈНА, брат пилот, пуковник Новица Радосављевић…), васпитаван
је у духу поштовања традиционалних српских вредности.
Због природе посла оца
Светозара, официра ЈНА, породица се често селила, те је Зоран је прве године
живота провео диљем СФРЈ, од Скопља, преко Крушевца, да би се коначно у
Београду “запатио” и завршио основну школу.
Од малена је био “живо дете”. Увек
весео, дружељубив, а у исто време одговоран, савестан, поштен, правичан и
изразито посвећен свему чега се лати, природно је било да постане најбољи у
ономе што одлучи да уради.
Несвакидашње предан школским
обавезама, а уједно и широког спектра интересовања за необичне ствари,
“збуњивао” је, како породицу, тако и све друге који су имали ту привилегију да
га познају.
Обожавао је музику и често ми
је у приватним разговорима, инсистирао на томе да један интелектуалац, мора
бити врхунски образован, високоморалан, културан али и да обавезно слуша роцк
анд ролл јер је то музика која те “тера” да размишљаш и јача ти карактер. Био
је познат као пасионирани једриличар и оснивач ЈК Ламар, због чега су његови
пријатељи започели са меморијалном регатом, која је прерасла у традицијонални
догађај, који носи име Зокијева регата.
Такође је волео и брзе моторе.Необично
духовит и креативан, једном приликом у ул. Јурија Гагарина, чекајући са братом
на моторима да се укључи зелено на семафору, поред њега се зауставља бајкер и
одушевљен типом мотора, упита:
“…Којом си највећом брзину
икада ишао?…”Зоки истог тренутка изговара: “…Нешто мање од 2.500
км/х…”Тада се укључује зелено, Зоки и ја настављамо, а бајкер збуњен у чуду
остаје и гледа као одлазе.
Ја тада упитах Зокија: “…Зашто,
бре, “ложиш” момка?…” А Зоки ‘ладно одговара: “…Ништа га нисам слагао. Ја сам летео на МИГ-у 29, а он ме није питао
чиме сам ишао, већ само колико брзо…”
Такав је приватно био наш
Зоки.
Након ОШ, одлучује да упише
ваздухопловну општу средњу војну школу „Маршал Тито“ у Мостару, а након тога и
ваздухопловну академију. Као више него бриљантан студент и пример за колеге,
питомце, усавршавање је наставио на Ваздухопловној војној академији у Пули, а
потом у Задру. По завршеној војној академији каријеру започиње у Београду 1986.
године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин
капетана прве класе, а исте године Зоран завршава преобуку на авиону МИГ-29,
чиме са само 27 година, постаје најмлађи пилот у ескадрили Мигова 29
југословенског ратног ваздухопловства.
Увек тежећи померању граница и достизању нових висина у свим аспектима живота, 1996. године уписује посдипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где у јуну 1998. и магистрира, када као пионир у области сателитске навигације, постаје и један од водећих стручњака у Србији.
Те кобне 1999. године почиње
да спрема докторат и поред свих редовних обавеза, успева да са својим менторима
перманетно комуницира и интензивно ради на докторату. Месец дана након свог 34.
рођендана, 26.марта 1999. године и само два дана након почетка инвазије НАТО
авијације, Зоран је извршио, по свим стручњацима, бесмислену и надасве сулуду
наредбу да узлети полуисправним МИГ-ом 29 и супростави се неупоредиво
надмоћнијем НАТО агресору.
Зоран је погођен изнад места
Доња Трнава, где је и оборен, када се угасио живот хероја, каквог Србија
деценијама уназад није имала. Сахрањен је београдском гробљу Лешће и постхумно
одликован медаљом за храброст коју до тада, у ратним условима, нико пре њега
није добио. Указом команданта унапређен је у чин мајора, а главна улица у
Батајници са поносом носи име Мајора Зорана Радосављевића.
На аеродрому Батајница, сваке године, најбољем
одељењу додељује се награда која носи његово име. На Саобраћајном факултету се
од 1999. године додељује и годишња награда за најбољег студента на Ваздушном
саобраћају која носи Зораново име.
Зоран је био скроман и велики
човек, истински патриота, пријатељ и колега који ће ти се наћи и онда када то о
њега не тражиш. Брат о каквом свака свака сестра и сваки брат сањају. Син којим
би се свака мајка и сваки отац поносили, као и морално-интелектуална громада
која се ретко рађа и све то са свега 34 године.
Нажалост свих смо га познавали
и на несрећу Србије (нећу претерати ако кажем и читавог човечанства), није се
женио и иза себе није оставио потомство.
Али…оставио нам је обавезу да се сећамо и никада не заборавимо шта су праве вредности и да се вреди борити до краја, када у нешто искрено верујеш. А Зоран, Зоран је искрено веровао да је Србија већа од свих нас и изнад свега, те да за своју земљу вреди дати живот, чиме се уписао у историју, која ће га памтити и онда, када никога од нас више не буде било.
Ауторски текст брата Зорана Радосављевића